Mediteranski blok predvodi Đorđa Meloni koja uz podršku španskog premijera, socijaliste, Pedra Sančeza, ne teži jačanju, u stvari padu, federalnog statusa država u Uniji umjesto njihovog suverenog statusa. Ona je protiv slabljenja nacionalne suverenosti država u korist Brisela. Tu je u oštroj suprotnosti i sa Makronom i – ne tako vidljivo, sa Fon Der Lajenovom. Ona nije za samostalne vojne snage Evrope izvan NATO-a. Ali podržava unutrašnju liberalizaciju zajedničkog tržišta sa odstranjivanjem lokalnih administrativnih i poreskih prepreka. Tu je ona saveznik Merca, a oboje su protiv Makronovog predloga da evropske firme u javnim nabavkama imaju monopolsku prednost nad spoljnim firmama. Melonijeva i Perez se razlikuju oko imigracije: ona je cenzusni antiimigracioni patriota praćena Maltom, Kiprom i Grčkom, dok je Perez pijetistički dobrodušni liberal.

Odmah ćemo reći zašto mislimo da Evropa može da neguje skepticizam prema pokušaju Trampa da MAGA politikom nastavi sa Spikmanovom doktrinom na Bliskom istoku i Iranu: prvo, to je stoga što Evropljanima više nije neophodna američka pomoć da održe svoje nekadašnje kolonije među Arapima, zatim u Africi i Aziji – jer su ih se otresli; drugo, što joj nije potreban američki hleb da se izvuče iz bede posle Drugog svetskog rata; i treće, što je pao sovjetski istočni

blok kao pretnja Zapadnoj Evropi. Sada su i Amerikanci i Rusi sami. A Evropljani? Mi možda sada imamo više raznih strukturnih saveznika nego Vašington i Moskva. Objasnićemo to, iako nismo sigurni koliko smo mi - „mi“. Još mi nismo čvrsti.

PRVA ZAVISNOST EVROPE

Iskusni vašingtonski administrativac iz Bele kuće Din Ačeson, diplomac sa Harvarda i Jela, bio je konstruktor doktrine predsednika Trumana iz 1947. godine. I bio je Trumanov ministar spoljnih poslova od 1949. do 1953. godine. Kasnije je bio savetnik više američkih predsednika. Trumanova doktrina se, između ostalog, sastojala od osnivanja NATO-a radi odbrane od SSSR-a i Kine, i od širenja propagande Bele kuće o korisnosti osnivanja OUN pod vođstvom SAD-a. Ačeson je bio glavni tvorac Maršalovog plana i prvih ratnih obračuna Amerike radi odbrane „Zapada“ od „Istoka“ u Koreji 1950–1953. godine. I on je snažno uticao na ogromnu novčanu i drugu pomoć Turskoj i Grčkoj od sovjetskog pokušaja da 1952. godine ustanovi komunističke vlade u Atini i Istanbulu. On je podržao i vojni ankarsko/balkanskii pakt Titove Jugoslavije sa Turskom i Grčkom iz 1953/54. godine radi NATO odbrane Beograda od SSSR-a. Taj pakt je izgubio smisao sa Staljinovom smrću. Ačeson je bio tvorac zamisli da se Tajvan prizna kao nezavisna republika protiv Pekinga. Podržavao je francuski Vijetnam za vreme Ajzenhauera, a potom i „američki“ Vijetnam pod Kenedijem, Džonsonom i Niksonom. Iako je bio antikomunista nepokolebljivo se suprotstavljao „proganjanju veštica“ Džozefa Makartija.

PAD KOLONIJALNE EVROPE

Evropske kolonijalne države nisu posle Drugog svetskog rata bile ekonomski i vojno sposobne da održavaju svoje posede na Pacifiku i Indijskom okeanu. Prestonice London, Brisel, Lisabon, Rim, Pariz i Amsterdam/Hag, nisu, godina za godinom, raspolagale dovoljnom ratnom flotom za globalnu kontrolu prekomorskih teritorija. I sve metropole su zahtevale američku pacifičku i atlantsku pomoć. Kao i klimave vlade u Grčkoj i Turskoj na Mediteranu.

Tako su nastale dve američke flote: u Mediteranu Šesta flota kada je 1946. godine u Sredozemlje svečano ušao legendarni američki bojni brod „Misuri“, na kome je potpisana japanska kapitulacija 1945. godine, dok je na Pacifiku, u Perl Harburu, redefinisana Sedma ratna flota, predvođena sa sedam nosača aviona za kontrolu Japana i evropskih azijskih kolonija. Od 1995. godine je njen deo preimenovan u Petu flotu, koju danas vodi atomski nosač aviona „Karl Vinson“ da patrolira Bliskim istokom, istočnom Afrikom i zapadnim Indijskim okeanom. Jedini brod iz ove flote, i jedini na svetu, koji ima pravo da stalno nosi englesku piratsku crnu zastavu sa belom mrtvačkom lobanjom i kostima – Jolly Roger, je raketni razarač USS Kidd, koji je zadužen za večnu osvetu za pogibiju admirala Kidda na bojnom brodu „Arizona“u Perl Harburu 7. decembra 1941. godine.

Nisu se Amerikanci svuda mešali u evropske poslove. Francuzi ih nisu hteli za saveznike na Mediteranu radi održavanja svoje vlasti u arapskom Alžiru, Maroku, Tunisu, mandatnoj alevitskoj Siriji i maronitskom Libanu. I na drugim mestima, dole u Africi. Sve su Francuzi izgubili – svakako bi te kolonije kad-tad i izgubili i da su pozvali Amerikance u pomoć, ali su pokazali da žele nezavisni politički status pre svog poraza. Taj pristup održavaju do danas.

DOLAZAK NEOKOLONIJALNIH AMERIKANACA

Nevolja je zadesila i Ujedinjeno Kraljevstvo od 1945. do 1970. godine kada su Englezi izgubili sve glavne kolonije u Mediteranu, Africi i Aziji: Indiju, Pakistan, Burmu, Cejlon, Palestinu, Jordan, Egipat (zbog Sueca 1956), Sudan, Kipar, Malaju, Brunei, Singapur, Ganu, Nigeriju, Rodeziju, Keniju, Sijera Leone, Tanganjiku, Ugandu, Trinidad, Tobago, Jamajku i druge. Nisu ih u jednom danu izgubili, morali su da prethodno pojačaju svoja vojna ulaganja da bi Vašington pristao da ih prigodno štiti. To su morali i Grci kada su 1952. godine poslali pešadijski bataljon u Koreju i zahvalili se Amerikancima na odbrani od SSSR-a. To je morala i Zapadna Nemačka koja je od 1955. godine nadalje postala najveći pomagač Americi u Južnom Vijetnamu svojom finansijskom, razvojnom i humanitarnom pomoći. Želela je da dokaže privrženost zapadnoj alijansi. I Amerikanci to nisu zaboravili, i po ujedinjenju Nemačke 1990. godine, dali su Berlinu snažnu političku podršku radi novog reda u Evropi. Tek 1991. godine je Nemačka postala suverena država nad kojom su ukinuta sva nadzorna prava četiri savezničke sile iz Drugog svetskog rata. Rusi nisu imali ništa protiv toga čime je u pravnom smislu završen rat od 1939. do 1945. godine.

Sada London drži još 16 teritorija pod sobom, ali je glavninu izgubio ne samo zbog svoje ekonomske i vojne nemoći da posle Drugog svetskog rata sačuva imperiju, već i zbog snažnih antikolonijalnih pokreta domaćih naroda. I na iznenađenje Engleza, njihov raspad su potom podržali ne samo Sovjeti, već i „spikmanovski“ Amerikanci. Sada oni žele da dele novonastali kolač. Došlo je vreme za američki „neokolonijalizam“. Naravno, i za raspad sovjetskih socijalističkih kolonija u istočnoj Evropi i Aziji. To će doći kasnije.

PRESTROJAVANJE POSLIJE HLADNOG RATA

Sa padom sovjetskog bloka posle 1990. godine i nestanka hladnoratovskog dvopolnog političkog rivaliteta, Evropa još uvek nije mogla da zauzme jedinstven stav prema otvorenim kriznim pitanjima u svetu. Evropske države još nisu mogle da se oproste od Amerike. Evropske zemlje su se bilateralno ponašale prema Vašingtonu. Kada je Džordž Buš Stariji odlučio da se Iraku pokažu zubi u Kuvajtu 1990/1991. godine, nije ni on želeo da Vašington u rat uđe sam. Opreznost i rane zbog Vijetnama su još uvek bile bolne. Ustale su tada sa Vašingtonom protiv Sadama Huseina 34 zemlje, među njima Englezi, Francuzi, Česi, Mađari, Italija, Holandija, Španija, Turska, Portugalija, Poljska, Norveška, ali i brojni Arapi – Emirati, Sirija, Egipat, Maroko, Saudijska Arabija, Oman i druge zemlje. Rusi su ćutali, bili su tada slabi. Ćutale su i druge evropske države. Nije bilo jedinstva, iako je Savet bezbednosti UN odobrio intervenciju.

Slično se dogodilo i 2003. godine sa drugim ratom na Irak koji je vodio Džordž Buš Mlađi. Rat je zamišljen već pod Bilom Klintonom 1998. godine zbog odbijanja Iraka da američkim naftnim kompanijama da eksploataciona naftna prava. Sve ostalo je bilo sporedno. Tada je Sadama Huseina osudila koalicija od 49 zemalja, ali je samo 38 država poslalo Amerikancima, Englezima i Australijancima logističku pomoć. I deset istočnoevropskih zemalja je u februaru 2003. godine htelo da u Viljnusu pokaže svoju vernost Zapadu i poslalo svoju logističku pomoć, ne i trupnu, osim Poljske - a ova samo 200 vojnika. Vašington se ipak velikodušno odužio Poljskoj kada joj je između 2003. i 2007. godine poklonio blizu jedne milijarde dolara, a otvoriće oprezni bezvizni režim za Poljake tek 2019. godine. A Bugarskoj je nadoknadio irački novčani dug Sofiji. Bilo je i drugih poklona raznim zemljama. Tada je Savet bezbednosti podržao intervenciju. On je već odavno pokazao, još od Korejskog rata, da on postoji samo ako se sve velike sile slože, a ne i Generalna skupština. Tada su Rusi ćutali i pustili Amerikance i Zapad da krenu na Severnu Koreju jer ih je nervirala samostalna Maova Kina koja nije bila član Saveta bezbednosti i OUN, već Tajvan, sve do 1971. godine.

IRAN OTVORIO PITANJE EVROPE

Mrzovolja Evropljana iz NATO-a da se otvoreno pridruže Americi i Izraelu u ratu sa Iranom 2026. godine nije rezultat njihovog slepila prema navodnim nuklearnim pretnjama Teherana civilnom svetu, već je njihov odgovor da Amerika ne može da računa da Evropa gine za njene usamljene naftne interese. To ne znači da niko u Evropi ne vidi neprihvatljiv karakter teokratskog režima u Teheranu i njegove opsesije da zavede među Arapima i muslimanima sveta svoj koncept islamske republike. On je dovoljno zla naneo posle Homeinijeve 1979. godine inspiracijom arapskih proleća i otvorenim napadima na Saudijsku Arabiju, Irak, Emirate, Kuvajt i podrivanjem Libana, Jemena, nesrećne Palestine i arapske evropeizacije.

Brisel i evropski NATO ne dovode zbog Irana u pitanje opstanak atlantske alijanse. To je Evropa pokazala i kontinentalnom međusobnom vojnom solidarnošću sa Britancima na Kipru kada je njihovu vojnu bazu u Akrotiriju u martu 2026. godine gađao šiitski Hezbolah iz Libana, dok Turska misli da su neke bespilotne letilice poslate iz Irana i preko njene teritorije. Letilice je obarao evropski NATO, osim one jedne koja se iz Bejruta probila do baze. Tehnička trajektorija dronova nije tu toliko važna koliko je važan unisoni evropski stav da želi opstanak evropskog jedinstva i odbrane.

ALI HAMNEI NIJE RUSKI ĐAK

Iran nije dobio otvorenu vojnu podršku Rusije i Kine. A ako je iko poverovao da bi vođa Irana Ali Hamnei, ubijen 28. februara, 2026. godine, prvog dana napada Izraela i Amerike na Teheran, mogao ikako biti podržan ruskom silom, prevario se. Rusija se već zaglibila u Ukrajini. A Hamneiju bi Moskva teško pomogla po cenu sukoba sa Vašingtonom makar i bila istina da je Ali Hamnei nekada bio student na moskovskom KGB univerzitetu Patris Lumumba, službeno „Ruski Univerzitet Narodnog Prijateljstva – Patris Lumumba“, isprva zaduženog za marksističko obrazovanje studenata iz pretežno nesvrstanih zemalja. Ta neverovatna „činjenica“ oko Hamneija je čak ušla u neke enciklopedije. Nema podataka da je Hamnei ikada bio student u Moskvi. On uopšte jedva da je i izlazio iz Irana, a posle ustoličenja umesto preminulog Homeinija u julu 1989. godine je trajno ostao u Iranu. Ali je zato rektor moskovskog univerziteta Patrisa Lumumbe Oleg Jastrebov 2022. godine pismeno podržao u

ime ovog univerziteta, zajedno sa preko 300 drugih visokoškolskih ustanova u Rusiji, Putinovu agresiju na Ukrajinu. Kao što je to učinio i diplomac sa Lumumbe, nikaragvanski predsednik, nekada lenjinistički sandinista, a potom surovi diktator, Danijel Ortega.

Hamnei se školovao jedino u Iranu, na verskim školama, i nikada se nije divio komunistima, kao što mu pripisuju – Titu i Če Gevari. Ali jeste tri dana u februaru 1989. godine bio u Jugoslaviji u svojstvu predsednika Irana na poziv predsednika Predsedništva SFRJ Raifa Dizdarevića. I jeste položio cveće na Titov grob jer je poštovao Jugoslaviju kao vođu nesvrstanih država. Bio je i u Sarajevu. Hamnei je 2009. godine odao da je prilikom te posete od Jugoslavije tražio konvencionalno oružje, ali da je bio odbijen. Na konferenciji za štampu u Beogradu je osudio knjigu anglo-indijca Salmana Ruždija „Satanski stihovi“ i podržao fatvu Ruholaha Homeinija sa pozivom svim muslimanima sveta da ubiju ovog londonskog književnika. Hamnei je rekao da je na Ruždija „strela odapeta“. To je bio skandal u Beogradu na koji Vlada Jugoslavije nije reagovala.

Homeinijeva fatva nije nikada opozvana iako je Vlada Irana 1998. godine osporila njen značaj. Ruždi je ipak 2022. godine napadnut u Njujorku na svojoj književnoj tribini kada je izgubio jedno oko uz teške povrede unutrašnjih organa i nerava. Ali je zato Hamnei četiri godine posle njega izgubio život, dok je Ruždi još uvek živ. Kraljica Elizabeta Druga ga je 2008. godine proglasila za „sera“ prkoseći ajatolasima.

ČETIRI VIZIJE EVROPE - FRANCUZI

Osim stare vizije degolističke Francuske koju sada „unapređeno“ zastupa Makron o potpunom prekidu vojne zavisnosti Evrope od Amerike, druge glavne države na Kontinentu to za sada ne žele. Makron nije protiv saveza sa SAD, ali je za vojno, ekonomski i politički samostalnu Evropu. On teži jedinstvu evropskog kapitala protiv Amerike i Kine. I on se zbog toga ne gadi jačanja

nadnacionalne snage Evropskog parlamenta protiv čega je De Gol bio. Francuzi od Karla Velikog nadalje, i preko Lujeva, i preko revolucionara iz 1789. godine, i preko potonjeg evropskog osvajača Napoleona Bonaparte, uporno sanjaju o svom vođstvu Evrope. To je malo ostvarivo uprkos simpatijama koje osvaja ne samo Makron, već i „lepenovski“ antibriselski front, kao i Melanšonova ekstremna antiamerička „levica“.

Ta radikalna vizija Evrope pod Francuzima bez nužne odbrambene veze sa Amerikom za sada ne uživa većinsku podršku u Parizu, ali je snažna. A ujedinjenu Evropu su u 20. veku podržali filozofi Rejmond Aron, Edgar Morin, Emanuel Levinas, Bernard Anri Levi, kao i nemački Jirgen Habermas snažno prožet francuskom kulturom. Svima u pozadini stoji Volter iz 18. veka koji je bio za Evropu bez granica i podržavao svetski „kosmopolitiski elitizam“ Evrope.

Međutim, Sartr je bio protiv kapitalističke Evropske unije i zahtevao socijalističku Evropu. I u duhu gotovo organskog poziva Francuske na miroljubivu misiju u svetu zahtevao je izlazak Francuske iz antisovjetskog i „antivaršavskog“ američkog NATO-a u korist ujedinjene evropske socijalističke odbrane. Iako je podržavao u 50-im godinama prošlog veka antiameričku snagu SSSR-a, posle disciplinske kolonijalne intervencije Moskve u Mađarskoj 1956. godine i u Čehoslovačkoj 1968. godine, trajno se otresao poverenja u humanističku misiju sovjetskog socijalizma videvši njegov opori imperijalizam i diktaturu. Albert Kami ga je optuživao pre toga da makijavelistički opravdava Ruse u ime socijalističke revolucije. A pretvaranje Evropske Unije u novu socijalističku teritoriju je, bar za sada, beznadan Sartrov san iako su socijalističke ideje istorijski doprinele humanističkom smislu socijalne ravnoteže i pravde. Uostalom, njegov egzistencijalizam samo prividno ne podrazumeva eshatologiju i soteriologiju – ali je ipak i jedno i drugo doveo u pitnje predistiniranom definicijom slobode stvarnog čoveka. Lutalice.

POLJACI

Bivše socijalističke zemlje koje su u 21. veku ušle u Evropsku uniju i NATO odlučno odbijaju raskid kako sa Brislom tako i sa američkim vođstvom u NATO-u. Poljska ih predvodi. Varšava postaje sa rastućim ulaganjem od već preko pet odsto od GDP-a u vojsku centarfor istočnog rivaliteta sa Moskvom. Sve istočne slovenske zemlje se boje Rusije, a Putin je opravdao njihove bojazni u Ukrajini, Jermeniji i Gruziji i raznim pretnjama baltičkim i islamskim zemljama bivšeg SSSR-a. Otuda istočne države vide u savezu ujedinjenih evropskih snaga sa Vašingtonom svoju budućnost. One ne samo da neće podržati raspad NATO-a, kao ni mrvljenje Evropske unije, već će zahtevati da se američke snage u Evropi uvećaju. A za sebe će tražiti više para, jer su sa Ukrajinom na prvoj liniji fronta sa Moskvom.

NJEMCI

I nemačka vizija odnosa Berlina sa Vašingtonom je slična poljskoj. Demohrišćani Fridriha Merca žele odbrambenu koordinaciju Evrope sa Amerikom u okviru NATO-a. Oni nisu protiv povećavanja vojne samostalnosti Evrope, ali međusobna evro-američka komanda mora biti usaglašena. Nisu ni za povećavanje francuske investicione politike za celu Evropu sa rizičnim zaduživanjima Evropske centralne banke, ali jesu za povećavanje opšte poreske discipline i jačanje unutrašnjeg liberalizma radi povećavanja konkurentnosti prema Kini. Naravno, nikako ovde ne zanemarujemo antievropske stavove nacionalističke Nemačke alternative. Ne zanemarujemo ni stavove Fon der Lajenove koja naginje unutrašnjem povećavanju federalnog jedinstva u Evropi – tu će ona naći u Francuzima delimičnog sagovornika, mada ovi teže centralizmu. Fon der Lajenova je sporija od Francuza, ali ide ka njima time što želi da se Evropa preko zajedničkog fonda „ReArmEurope“ od 800 milijardi eura dodatno naoruža uz unapređivanje postojećih pravnih regulativa u Uniji. Ona zahteva i zajedničku ekološku politiku i jasne odluke o trgovačkim odnosima sa Amerikom, Kinom i Rusijom.

MEDITERAN I CRNA GORA

Mediteranski blok predvodi Đorđa Meloni koja uz podršku španskog premijera, socijaliste, Pedra Sančeza, ne teži jačanju, u stvari padu, federalnog statusa država u Uniji umesto njihovog suverenog statusa. Ona je protiv slabljenja nacionalne suverenosti država u korist Brisla. Tu je u oštroj suprotnosti i sa Makronom i – ne tako vidljivo, sa Fon Der Lajenovom. Ona nije za samostalne vojne snage Evrope izvan NATO-a. Ali podržava unutrašnju liberalizaciju zajedničkog tržišta sa odstranjivanjem lokalnih administrativnih i poreskih prepreka. Tu je ona saveznik Merca, a oboje su protiv Makronovog predloga da evropske firme u javnim nabavkama imaju monopolsku prednost nad spoljnim firmama. Melonijeva i Perez se razlikuju oko imigracije: ona je cenzusni antiimigracioni patriota praćena Maltom, Kiprom i Grčkom, dok je Perez pijetistički dobrodušni liberal.

I dozvolite nam pitanje: a gde će tu Crna Gora? To je pitanje između mediteranske Crne Gore i planinske prosrbijanske Crne Gore. Crvena zastava daje taj odgovor. Na more. Tamo duvaju vetrovi slobode.

Jedno je sigurno, Evropa želi više unutrašnjeg jedinstva, jaču odbranu, jaču liberalnu ekonomiju i jasniju reč prema Americi i Kini. I Rusiji. I dobijaćemo strateške odgovore brže nego ikad. To smo „mi“.