Pre nego što se sukob na levici rasplamsao u punoj meri, u prvim čarkanjima pravoverni partijci optuživali su Krležu za solipsistička zastranjivanja, za to da socijalna literatura na njega uopšte nije uticala, te je stoga ostao zaglavljen negde u godini 1917. Jedan tvrdolinijaš se u martu 1933. godine osvrnuo na “Hrvatskog boga Marsa” i ustvrdio kako je osećao da je u tim novelama rat dat nepotpuno i kad su prvi put štampane, a da je sad jasno da iz te knjige izbijaju rezignacija i pesimizam, bezizlaznost, pomirenje, kapitulacija pred životom: to je knjiga napuštanja i očaja, a ne knjiga poziva na borbu.

Na žigosanje mračnih Krležinih strana iz perspektive jedinospasavajuće doktrine partijske književnosti nadovezali su se i drugi, tvrdeći da je pesimističko gledanje naglašeno u svim Krležinim delima, dok u nekima potpuno prevladava, “a pesimizam i očajanje nisu i ne mogu nikada biti svojstvima proleterske književnosti”. Potom su usledile slične, dobro poznate optužbe, naročito nakon objavljivanja “Predgovora ‘Podravskim motivima’ Krste Hegedušića”.

Quo vadis, Krleža?

Bogomir Herman objavio je znameniti tekst “Quo vadis, Krleža” pod pseudonimom A.B.C. i polemika se zahuktala. Nije mi cilj da prepričavam poznati, višestruko obrađivani sukob, već me zanima samo jedna vrsta optužbi i zamerki na račun Krleže, Marka Ristića i drugih protivnika tvrde harkovske, praktično staljinističke linije. Herman veli da se u Krležinom delu jedan lajtmotiv ponavlja u milion stilskih varijanti: “Život je krvavi apsurd, kome nema početka i nema kraja”. Krleži život izgleda kao “gnjusna i besmislena lakrdija”, on je pisac koji bolesno oseća samog sebe u jednom nastranom egocentricitetu.

Krleža nije celovita ličnost, već je raspuknut na 55 mesta, stoga ponajviše nalikuje razbijenom ogledalu u kom se “pojave odražavaju u iskrivljenim, deformiranim i ispretrganim oblicima”. A kad se svet odrazi u raspukloj aperceptivnoj leći razdrtoga subjekta, dobija se svet nastran, čudan i izvitoperen.

Takav razdruzgani, defektni pisac ne može da dobaci dalje od filozofskog pesimizma, pa zato izražava svoje vreme dešperaterski, ograničeno, tmurnim bojama svojih mračnih subjektivističkih raspoloženja. Stoga ne čudi što ni u jednom Krležinom delu nema iskrene vere ni u šta, Krleža je prožet dubokim, organskim neverovanjem u život, on u životu vidi samo ludu kuću u kojoj se luđaci međusobno kinje, grizu i kolju; svaki potez njegovog pera oseća se kao konvulzivno trzanje na krst bezizlaznog apsurda razapete ličnosti.

Bagatelni problemčići

Hermana je posebno iznerviralo Krležino insistiranje na ljudskoj smrtnosti, od koje nesrećni čovek traži spas u umetnosti, nastojeći tako da nadživi samog sebe. Krleža ne veruje u zagrobni život, a nije sposoban ni da problem životnog smisla postavi i reši u okvirima samog života (što je inače luk i voda za pravoverne partijce i ostale dogmate, oni ovakve sitne problemčiće rešavaju za jedno prepodne, a nekad i brže, onako usput, dok doručkuju ili ispijaju prvu jutarnju kafu, uz čitanje novina).

Usled Krležine nesposobnosti da razreši pomenuto bagatelno pitanjce, razumljivo je to što njegova jadna misao leprša “kao vrabac nad ruševinama piramida i sredozemnoprimorskih građevina, i ta suviše ljudska misao koja se javlja u čovjeku nad tuđim grobovima, taj strah da i na nas grobovi čekaju, ta slika o jalovoj prolaznosti subjekta u proticanju vremena, jedna je od glavnih inspiracija umjetnosti i nepresušno vrelo ljepote vjekovima”.

Herman ovako rezimira Krležinu misao: “Život je jalova i besmislena komedija. Ali iz straha od smrti ljudstvo nema snage da tresne glavom o zid i izvrši samoubojstvo. Zato ono živi, gloži se i satire međusobno: jedni tegle tovare u pristaništima, drugi se prže kraj užarenih peći, treći zgrću banknote, četvrti drže govore s parlamentarnih tribina, peti stvaraju umjetnička dela, ljepote”.

Ukratko, Krleža glavnu i osnovnu inspiraciju umetnosti izvodi iz straha od smrti, iz težnje za nadživljavanjem samog sebe iza groba, dočim materijalističko-dijalektičko shvatanje sveta propisuje da “osnovni podsticaj u stvaralačkim naporima proizlazi iz volje za životom”, pa je zato socijalna literatura prožeta duhom materijalističke kritike “do poslednjeg atoma nadahnuta vjerom u pobjedu svjetlih sila nad mračnim silama ljudskoga društva”.

Univerzalni i lokalni apsurd

Rezignacija, pesimizam, bezizlaznost, kapitulacija pred životom, očaj, strah od smrti, rascepljena ličnost, dešperacija, apsurd, pomisao da je život besmislena lakrdija, ljudska prolaznost, slikanje sveta tmurnim bojama, neverovanje u pobedu sinova svetla – sve su to bili smrtni gresi za poklonike socijalne literature i utilitarnog, pedagoškog poimanja umetnosti. A ni napadnuta strana nije mnogo drugačije gledala na spisak ozloglašenih osećanja, doživljaja i ideja. Bilo je zabavnih odbrana Krleže iz levog tabora, na primer ona Vase Bogdanova koji je ustvrdio kako Krležin apsurd nije neki opšti apsurd, to nije neverica u čoveka kao takvog, Krleža je izrazio apsurd kapitalističkog društva.

Prava je šteta što Bogdanov nije dočekao razgovore s Predragom Matvejevićem, u kojima Krleža veli: “Ne treba zaboraviti da i u socijalizmu socijalističkog čovjeka bole zubi, rađaju se vanbračna djeca, ljudi žive u poligamiji, muževi i žene varaju se uzajamno, ljudi su i u socijalizmu uglavnom sitničavi, nervozni, zlobni, bolesni, slabo plaćeni, u jednu riječ zli i ne pretjerano sretni”. Biće da su oni sitni problemčići koje ortodoksni dogmatičari rešavaju levom rukom, u prolazu, ipak malo dublja i postojanija pojava od pojedinih društveno-političkih uređenja.

Sam Krleža je u “Dijalektičkom antibarbarusu” duhovito osporio navedenu tvrdnju o osnovnoj inspiraciji za stvaranje umetnosti: “Strah od smrti nije dakle volja za životom, jer čovjek koji se boji umrijeti (po Hermannovoj logici), taj dijalektički – ne će da živi!” Marko Ristić je podsećao da je sam Krleža najbolje opisao “romantičnu solipsističku i subjektivno nihilističku hemisferu” sopstvenog rada i bića, taj “trenutačni osjećaj suvišnosti sebe sama u jednoj praznini”, koji naziva svojim “najslabijim i najsramotnijim lajtmotivom”.

Ravnoteža duše u stanju kretanja

Krleža je bio svestan sopstvenih klonuća, pa je pisao kako “nije tek slučajno da je moja lirika uglavnom lirika umora, dosade i rezignacije”. Međutim, nije to poslednja reč, već samo jedna tačka u dijalektičkom kretanju stvaralačke misli i osećajnosti: “No baš iz toga rovarenja po svojim najslabijim stranama, dijalektički se u meni razvija i druga strana moje prirode i sve više raste iz mene volja da to svladam, da to prerastem i da se iz toga iscijelim do cjelovite cjeline, koja neće biti samo štimung nego stvarnost, i ne samo stvarnost moja lična, nego stvarnost čitave sredine”.

Kako veli Ristić, A.B.C. ne shvata tu dijalektičku ravnotežu jedne psihičke celine, to sintetisanje i to jedinstvo suprotnosti koje se u poeziji kao i u životu odigrava. Elem, sve je u najboljem redu u najgorem od svih svetova. Osećanja apsurda ljudskog postojanja nije ni bilo, radilo se samo o malom, lokalnom apsurdu kapitalističkog sistema, ali čim taj poredak bude oburvan i bačen na smetlište – i apsurd će iščeznuti, kao volšebnom rukom odnet. A kad jednom konačno uspostavimo sekularnu verziju carstva nebeskog na zemlji zvanu komunizam, zavladaće večna harmonija.

U tom budućem elizijumu ovozemaljskom, koji nas čeka iza ugla, neće biti više nikakvog krvavog, bezizlaznog apsurda, jer će konačno biti razrešene sve protivurečnosti. Deca više neće obolevati od raka i umirati u predškolskom uzrastu, neće biti nikakve patnje, ni fizičke ni mentalne, neće biti ni zlobe, ni licemerja, ni pakosti, naravno ni mržnje, čak ni neuzvraćene ljubavi, jer ćemo svi voleti jedni druge, što po direktivi, što po neumoljivoj logici dijalektičkog razvoja istorije.

Zabranjena klonuća, nepodobne sumnje

Pesimizma, klonulosti, dešperacije, očaja takođe nije bilo, a i ako ih je bilo, ako se pisac povremeno prepuštao tim nepodobnim osećanjima, podlegavši ljudskim, odveć ljudskim slabostima, takvo prepuštanje je samo ojačalo njegovu volju za borbom, revolucionarnu čvrstinu i uverenje da će sve te lomnosti i astenije jednog dana biti prevladane i nestati, ne samo iz sopstvenog sopstva, već iz vascelog društva.

Mračna, negativna psihička stanja mogu čak biti od koristi, ne samo osobi koja ih nevoljko preživljava, već i široj društvenoj zajednici, pod uslovom da dođu do svog jezičkog oblika. Dajući mučnim unutarnjim stanjima izraza u svojoj lirici, pesnik ih lišava njihove opresivnosti, oslobađa se od njihovog štetnog zakulisnog dejstvovanja, te obogaćuje i osposobljava svest, ne samo svoju, jer omogućava i čitaocu da se otrese, kroz njihov objektivno fiksiran izraz, onih mutnih nespokojstava koja su štetna i umrtvljujuća samo kada su sprečena da dođu do izraza, da se objektiviziraju na svetlosti svesti. Tako je pisao Marko Ristić. Što reče Stagiranin – katarza.

Ideolozi čvrste ruke i još čvršće partijske dogme nisu imali nimalo razumevanja za Markova nadrealistička snatrenja, pogotovo jer vode poreklo od Aristotela, što dovoljno govori o njihovoj zastarelosti. Treba se već jednom osloboditi te starudije, u ime jedine istine novog realizma. Uostalom, sama činjenica da izvesni poeta piše o svojim turobnim raspoloženjima, malodušnostima, beznađu, bezvoljnosti – dovoljno govori o njegovom karakteru i ideološkom usmerenju.

To je lepo objasnio Jovan Popović: “No dok dekadentni pesnik (iskreno ili neiskreno) mahom ispoveda o svojim sumnjama, slabostima, željama, pa čak, kakve originalnosti, i o perverznostima, borbeni pesnik današnjice neće udariti na sva zvona svoja momentalna klonuća, svoje zamore”. Ergo, jasno je da Krleža nije borbeni pesnik, nego dekadent, jer pesnik-borac pesmotvorac nikada neće ni pisati o zamorima revolucionarnog materijala svoje psihe i sličnim nespokojnim neraspoloženjima, već će ih mudro prećutati, da ne bi unosio defetizam u zbijene redove radničkog pokreta.

Bezumlja ni za lek

Da, tridesetih godina prošlog stoleća na levoj strani ideološkog spektra vaistinu nigde na vidiku nije bilo nikakvog apsurda i besmisla, niti ikakvog razloga za pesimizam, klonuće, rezignaciju, dešperaciju, očajanje ili sumnju. U Moskvi, komunističkoj Meki i Medini, vrhovno božanstvo Staljin ti tamani partijske drugove kao muhe, NKVD ih likvidira pod optužbama da su izdajnici revolucije, špijuni, neprijatelji socijalizma – ali tebi to očigledno nije apsurdno.

Ne samo da staljinističke čistke kose jugoslovenske komuniste kao da su trava, nego si prinuđen da istinski poveruješ kako su drugovi s kojima si se borio, tamnovao, stradao pod jugoslovenskim režimom – stvarno izdajnici i kako je njihovo umorstvo pravedno. Nije to apsurd, to samo istorija korača na putu ka svom konačnom ispunjenju i usput gazi neke nebitne pojedince koji su joj se našli pod cokulama.

Naravno, ni pakt Ribentrop-Molotov nije apsurdan, kao ni sovjetsko nasrtanje na slobodne i nezavisne države, ili podela Poljske sa nacistima – to samo revolucija ruši kapitalizam i nastavlja svoj pobedonosni pohod kroz istoriju. Nije apsurdno ni to što se okomljuješ na drugove levičare, jer malo drugačije vide književnost i umetnost od Staljina i njegovih ideologa, pozivajući se, recimo, na Buharina, a par godina kasnije, nakon što je Buharin u Moskovskim procesima osuđen na smrt i streljan – pljuješ tog istog Buharina u kog si se do juče zaklinjao.

A nije apsurdno ni to što drugove i sličnomišljenike proglašavaš za trockiste i revizioniste, umesto da polemišeš služeći se argumentima. A nije apsurdno ni to što ne smeš drugovima i drugaricama da kažeš šta se stvarno zbiva u Sovjetskom Savezu, jer bi sve otišlo dođavola, a ko će onda da se bori protiv fašizma. I tako dalje, i tako redom, ukratko – apsurda, besmisla i bezumlja nigde ni za lek, nema ih ni svećom da ih tražiš.

Kuda li smo to išli?

Do pre tri godine Bogomir Herman je široj javnosti uglavnom bio poznat po svom polemičkom članku o Krleži i otpočinjanju sukoba na književnoj levici. A onda je izdavačka kuća Mostart Jugoslavija objavila knjigu “Herman quo vadimus” koju su uredili Dragan Stojković i Stefan Gužvica. Knjiga predstavlja rehabilitaciju Hermana i prikaz jedne složene, časne, borbene ličnosti koja je delovala na levici. Herman je bio “proleterski kosmopolita”, čovek koji se sam obrazovao u okviru radničkog pokreta, marksista, intelektualac, politički delatnik, dosledni borac za radnička prava i bolji svet.

Optuživali su ga da je staljinista, trockista i informbiroovac, a nije bio ništa od toga. Ali je nastradao gore nego da je bio sve to zajedno. Hapšen je preko 30 puta, robijao je u međuratnoj Jugoslaviji zbog svoje komunističke delatnosti. Kritikovao je staljinističke čistke (i zato je proglašen za trockistu). Hapsila ga je i ustaška vlast, pa je završio u logoru u Staroj Gradiški, gde su ga drugovi komunisti bojkotovali, jer je bio proglašen za trockistu. Iako je bio antistaljinista, robijao je na Golom otoku, i to u Petrovoj jami, mestu najstrašnijeg mučenja tvrdih komunista. Na robiji je završio samo zato jer je skupljao crvenu pomoć za drugove koji su hapšeni nakon Rezolucije IB-a. “Herman quo vadimus” otkriva čoveka koji zavređuje svako poštovanje i divljenje, jednu uzornu levičarsku biografiju u turbulentnim vremenima.

Međutim, u tamnoj, stradalničkoj strani njegovog životopisa, u etiketama koje su mu prilepljivali drugovi i saborci, u nepravdi koju su mu naneli – raskriljuje se čist apsurd, takoreći školski primer besmisla. Knjiga je zaista izvanredna, o njoj se dosta govorilo, pomalo i pisalo, ali koliko vidim – niko nije primetio dotični apsurd koji prosto vrišti do neba. Apsurd ostaje nevidljiv čak i kad ti bode oči svojim ubojitim kopljima. Nisam siguran da je Herman toga bio nesvestan, nije tek tako pred kraj života preveo Kafkin “Proces”.

Nezaustavljiva destruktivna energija

Vitezovi smisla i razuma, vojujući protiv mraka, pesimizma, nadrealističke iracionalnosti, podmukle podsvesti, klonulosti, umora, apsurda, besmisla i srodnih dekadentnih pošasti nisu primetili da je najveći apsurd u sukobu na levici – sam sukob na levici.

Na tragu te ideje bio je Mirnes Sokolović u tekstu “Krleža i Tito kao politički protivnici”: “Ako postoji neki smisao ove polemike, onda se krije u naravoučeniju da nijedan racionalni razlog, čak ni dobrobit partije, činjenica da je bilo mnogo više zajedničkih neprijatelja među iščaurenim fašistima nego oponenata na ljevici, presudnost istorijskog trenutka, rat koji se približava – nisu mogli zaustaviti iracionalnu snagu jednog sukoba, destruktivnu energiju koja se godinama skupljala među srodnim intelektualcima. Razum i vizije o napretku nisu spriječili da ti razni intelektualci kroz godine mijenjaju ideološka stanovišta, niti da se razračunaju svi ti slični koncepti i obilježe u svojoj bitnoj razlici, prije svega vođeni ličnim temperamentima zavađenih kritičara i pjesnika”.

Proklamovani ideali, pozivanje na razum, vera u napredak, ilegala u kojoj su se nalazili, progoni kojima su bili izloženi, nadolazeći fašizam, neprijatelji sa svih strana, sudbinski istorijski trenutak koji je zahtevao razboritost, smirivanje strasti i usmerenost na predstojeći rat protiv fašizma – sve to je u živoj suprotnosti sa sukobom na levici. Usred tog pandemonijuma i užasa, usred smrtnih opasnosti i terora – levi pisci i intelektualci kao da nisu imali pametnija posla od međusobnog obračuna. Kao da inače nisu imali dovoljno smrtnih neprijatelja koji im rade o glavi.

Na rubu krvavog i vatrenog Maelstroma

Jedino je Marko Ristić bio svestan besmislenosti rasprave u trenutku razaranja cele Evrope, ili je bar jedini ostavio pisani trag o toj svesti. U aprilu 1940. godine, u „Nesavremenim razmatranjima“, odgovarajući Ognjenu Prici, Marko je pisao kako ga je stid da se bavi nedostojnim, glupim, dosadnim, cepidlačkim poslom diseciranja i protvnikovih i svojih sopstvenih rečenica: „Ovo blesavo hvatanje za reč i s njegove i s moje strane, izgleda mi utoliko bednije što se vrši baš u trenutku kad se nalazimo na samom rubu krvavog i vatrenog Maelstroma bezumne motorizovane agresije koja se pakleno vitla u krugu i koja će se zavitlati tako u svoju sopstvenu propast, ali će pritom povući sobom ko zna koliko od čitavog onog sveta usred koga se razmahnitala“.

Nakon okupacije sve te naizgled nepremostive razlike postale su sporedne. Fašisti i kvislinzi podjednako su progonili i ubijali sve levičare, bez obzira na ideološka neslaganja; njima je bilo svejedno ko je tu pravoveran, ko je označen kao trockista, ko kao revizionista, ko je na liniji a ko otpadnik, ko je borbeni a ko dekadentni pesnik, ko je socrealista a ko nadrealista. Ali su zato po zatvorima i logorima pravoverni i dalje bojkotovali dojučerašnje drugove koje je sveznajuća partija označila kao jeretike, ili su ih bukvalno pljuvali, kao oni omladinci Krležu u zatvoru u Petrinjskoj, čim ga je jedan od njih prepoznao i viknuo: “Trockista!” Apsurd uspeva da preživi i da se razbokori čak i uslovima u kojima njegovo postojanje nije moguće.