Vojvoda Ilija je razredio vojsku s lijeve i desne strane Morače, od Rogama do Fundine. Evo nekoliko nije ulijegao, no se pred zorom diza, da s vrh Greda sjeničkih gleda vojsku ulogorenu u šatore. Nakon pobjede na Medunu nervozan je bio, osmanska komanda odredila je novog komandanta i više vojske za odsudni boj.

Vijest o pobjedi na Vučjem dolu prije nekoliko dobro ga je obradovala, ali nešto ga je i śenjalo. Nije mu bilo milo što je takva slava prošla mimo njega. Preturio je preko glave mnoge bojeve, ali osjećao je da je ovaj rat drugačiji. Vojevuje se u Hercegovini, izaći će Crna Gora na more, biće tri puta veća. Zato je ovaj rat nazvan Velji rat nedugo nakon početka. Iako ratuje više od mjesec dana, od Doljana i Kakaricke gore do Meduna, mislio je da će se rat završiti, a početi prijekori Katunjana da nijedan boj ne zapođenu, a kamoli dobi.

U šator je vojvoda Ilija okupio komandante bataljona. Sve okušane junake. Strašno ih je bilo pogledati pod tokama i grbovima. Spojili im se perčini s brkovima. Ruke srasle na ledenice i handžare. Sve neprijateljska strašila.

Muhamed paša turski mušir nagrnuo je s velikom vojskom. U Podgoricu je s njim stiglo i pojačanje od tri hiljade zejbaka i četiri bataljona iz Egipta. Izjutra na Ilindan Mahmud je preduzeo nastupanje iz Podgorice ka Medunu, spremajući se za borbu narednog dana.

„Kakvi smo s džebanom?“, pita Novo Spasoje.

„Kameni, Novo“. Škrnjo Kusovac odgovori: „Dok je jatagana i handžara ne trebuje nam džebane“.

Jatagani, dugi noževi zakrivljenog sječiva i drške po jednoj strani s dvoje ušiju bolje su pasovali Crnogorcima od handžara, znatno kraćih noževa koji su imali ravno sječivo s obje strane i drške u obliku slova T.

„Ni njih nemamo za svakoga. No ćemo otimati ka’ vazdijer što smo“, sokoli vojvoda Marko iako ublijedio zbog bolesti. Dodaje ceklinski komandir pop Đoko Pejović: „Tako je, pa da će svi okrilatit Turci“.

Ustade i Vaso Bracanov: „Nećemo zapretati vatru na ognjište pa taman ha“, misleći na blizinu Kuča. „Kaki smo s topništvom?“, upita neko.

„Imaćemo da vas podržimo. A kad naše kumpare prestanu lupati. Nas stotinu s noževima smo s Vama do potonjega“, odgovori komandir Milo Savov.

 „Znam da vam oružje nije nikad mučalo. Da vam na sječiva počivaju mnoge duše zulumćara, begova i aga. Pozvao sam ve da vidimo što nam je činjeti.“, obrati se vojvoda Ilija svojim starješinama. Svi će u jedan glas: „Da mu hladne kami damo“.

Bi vojvodi milo iako je očekivao ovakav odgovor. Poskakaše i komandir Vuksan Grujić i ostali. „Potecite onda, sokolovi moji, neka pas pasu priča kako nam je na strašnome bilo postojati mjestu“.

 Vojvoda je mudri Crmničanin, loza mu daje bastašnost u postupanju i komandovanju. Završio je Medakovića školu, mnogo je i svijeta vidio. Cijeni ga gospodar, a i na vojsku ima ponta. Muči ga i pusti dom. No povrh svega danas je odlučio da Mahmuda na nos poperi. Ponešto mu i na ruku ide. Nije Stambol moćan više kao prije. Mnogi su počeli sumnjati u njegovu snagu pa sestadoše uvijati. Vojvodini žbiri lakše do podataka dolaze, a poneko im i dobrovoljno ponešto tutne. Ura popodne.

Skupila se na jabuku božju, u njemu, kao nikad dosad, sva vještina, razboritost, lakoća ratovanja i rasuđivanja. Iz njega je tih sati izvirala neka neobična snaga. Kao da mu se sam imenjak Gromovnik javio. Mislio je u sebi da ne želi čekati kao koza nož. Uz vješt manevar, naredio je napad na skoro deset puta veću silu. S malo ratnika i municije, između dvije vojske od Podgorice i od Dinoša. Povukao je smio potez. Život ili smrt. Vazdašnji izbor crnogorski.

Ukazaše se turski bajoneti. Natakli na njih glave kučke s Meduna. Razjarila se vojvodina pješadija pa navalila na juriš. Veliki boj se započeo. Praštali su džeferdari, ciktali po poljani, sve je bilo u dim i vatru. Vrhu se ledenicama ka’ na sudnji dan. Oganj iz pušaka gorio je više od dvije ure. Plam od praha dizao se put nebesa. Kad ostaše bez taina, vojske se primakoše jedna drugoj. Povadili jatagane. Borba prsa u prsa. Jedan na petinu. Sijevali su noževi.

Zvečalo je gvožđe o gvožđe. Za handžar treba kuraži i brzine, a za jatagan i snage i vještine. Jedini narod koji se proslavi s tuđim oružjem.Krckale su kosti, a pucale lobanje pod željeznim oštricama. Kotrljale su se glave jedna za drugom po poljani. Rizikovao je vojvoda i poslao svu rezervu i ordonanse, sve pod šator. Danas je i Sveti Ilija, njegov imendan, dako mu i Bog da krila.

„Oganj, oganj ožeži“, sijeva vojvoda Ilija s vrh Heljama. Odzvanjalo je ka’ Ivanovo zvono. Rijetko je zvonilo, ali kažu kad ono śćaše s manastira zvoniti, da je sva Stara Crna Gora ječala. Čulo se i do Boke i niže Paštrovića. E tako i vojvoda Ilija danas klikuje i kojeviteza Crnogorce da fundinska zaključaju vrata. Pršti dorat pod njim, propinje se na zadnje noge pa poskakuje. Drži ga vojvoda kratko na ular, došao mu nogama skoro za vrat. A vojvoda vitla sabljom i sokoli. „Ha, Kuči vitezovi i Martinići, drž, ceklinski i ljubotinjski ubojnici. Ogaaanj“.

Peče sunce žarom kao da mu je potonji dan pod šljemenom nebeskim. Razgone Turke na klobuke. Mrtvi padaju na žive. Crnosapci jatagani bez ukrasa od lošijeg čelika pucaju po tjemenu đe je lobanje tvrđa. Bjelosapci se bolje drže, sijaju im se ukrasi, a boje ječe kad u kosti zaplasaju. Krv potocima lipti, ništa se bez mesa ne osjeća. Svak gleda da se zamijeni, da prije pogibije ugrabi ubiti još kojeg.

Bratstvo gleda i ranu da prebije, da osveti svoga bratstvenika. Prvijenstvo se gleda i u strašnome boju. Da ko koga ne preteče. Pedalj je obraz ili bruka. Sve se broji bez mrtvi. Trka za turske barjake i šance. Stigoše i dvjesta Zatrijebčana, da vojvodinu vojsku pomognu. Taman pritekli na juriš. Krljaju se kolci i kosti. Biju su i Turci. Turska hrabrost uzdigla je crnogorsko junaštvo. Jedno bez drugoga ne mogu. Vidi vojvoda da mu je prorijedila vojska. Živi nemaju kad ukopati mrtve. Ni turske armade ni upola nema. Lete perčini pod handžare. Huči sječa na sve strane.

Tuku Ljubotinjani, biju Ceklinjani, ma i ginu najviše. Martinićki i kučki bataljoni gonili su Turke do Ćemovskog polja i Dinoše. U teškim vremena često zamašna djela na malena pleća panu. Posilni donose neprovjerene glasove o poginulim.

„Ljesa pade vitezova. Mrtvi su prekrili po dva sloja poljanu“. Ne rekoše mu tačan broj poginulih. „Teško ranjenih je više sedam stotina“. Ka’ da tupi udarci po vojvodi počeše trupačke udarati. Sve po glavi.

 Teži su mu bili pali s Fundine od prigovora Katunjana evo trides’ godina da je barjak nosio pred turskom vojskom. Ne da jarost da ga savlada.

„Zovite Stanušu Stevanovu“, ispod glasa vojvoda naredi svome ordonansu.

„Je li živa?“ začudi se mladić.

„Jes’, eto je pod Pištet“.

Iako je Gospodar zabranio svaki lelek i tužbalice dok god ratni rog trubi, rizikovao je vojvoda vojni sud. Stanuša je napunila skoro stotinu godina. Počela je da tuži brzo pošto je Sveti Petar stupio na prijestolje. Više je kroz njene tužbalice prošlo vojske no je ijedan đeneral pod komandom imao. Prestala je kad joj ubiše sina u Carigrad godinu prije knjaževe pogibije.

Kad joj ordonans dođe pred vrata, okolne žene našle se u čudu. Pitala je jedna: „Što je ako Bog da, da nije knjaz poginuo?“ Druga je kukajući zapitkivala: „Da nije Crna Gora izgorela te vam treba Stanuša. Nije usta otvarala evo sedamnaest godina“.

Treća je dodavala: „Puštite tu starost, dosta vam se u muke naodila. Nije ni ona bez srca. Nek odmori dušu od vaše i svoje muke“. Bez riječi izašla je vitka starica, skupljena od godina i naricanja. Znala je da je velja muka čim za nju šilju.

Ordonans je popeo na vojvodinog ata i krenuli su put Fundine. Bilo su se širile vijesti o imenima poginulih. Počela je naricati još s Kokota...

Oooo, ceklinska diko palih vitezova. Od Vujanovića kuće Đoko Jojičin, Toman Matov i pope Ilija, od Lopičića Ivo Golubov, Milo Nikov, Zeko Dragov i Andrija Nikolin, od Latkovića oficir Filip Ilin, Todorv Radojev, Andro Milov, Pero Mirkov, Marko Mitrov Adžić, Vuko Jovanov, Mićun Markov i Božo Andrin Jovićevići, Stevo Markišin Vukmirović, Đuranov Jovanov Vučetić, od Šofranaca Gavrilo Lukin, Đuro Ivov, Stevan Ivanov i Puro Škrnjetin, Stevan Andrin i Đuro Markov Rajković, Nikola Mitrov Ružić, Stevan Mihaljević, Đuro Markov i Marko Savov Mikulić. Nikola Mitrov Ružić, Đuro od Pejovića Niko i Jošo Vukalovi, Pero Jovišin i Đuro, Damjan Lazov Perišić, Marićevići Pero Vukotin, Kole Ilin i Jošo Milošev, od Radovića Niko Filipov, Marko Ilin, Jovo Markov, Markiša Filipov i Pero Vukotun, Jovan Neškov Dragojević, Lazar Nikolin Tatar, Savo Lušinov Borozan, Savo Kusinov Gazivoda. Ulići Pero Đurov, Anto i Marko, od Kostića pop Joko, Krcun Jovičin, Stevan Milošev, Cijanović Petar i Pero Milošev, Ivo i Đuro Prelov Strugar, Kraljević Luka stotinaš i Ivan Filipov, pop Vaso Krljanović sa Ristom Savićevim i Kcom Tomovim, Ražnatovići Stevan Perkov, Risto Ilin, Pero Milošev i Marko Kusaov, a od Jankovića Stevan Andrin, Miloš i Jovan Jovišin, Đoko Perišin, Miloš Savov, Marko Lukin, Savo Sušin i Nikola Grujičin.....

Kuuuku, s vama Ljubotinjana i Dobrljana, pope Mašo kusova, Đuro Manojlov Jovetić, Simon Gigov i Drago Bogdanov Duletić, Niko Vujaović, Nikola Vukićević, Marko Đurašević, Luka Drecun, Ivo i Šako Pejaković, Niko i Rako Vujović, Savo, Filip, Andrija i Bogdan Radomani, Ilija i Lazar Prlja, Pero i Vukale Šaban, Ivo Savov, Nikola Milov i Peko Filipov Popovići, Ilija Milov i Filip Perov Kneževići, Pero i Ivo Nikčevi Petrovići, Vaso Ilin i Savo Andrin Milanovići, Ivo Nikov Brjamović, Savo Krstov i Kićun Jošov Ivanovići, Vuko Milov Popraćanin, Đuro Lukin Vujović, barjaktare Marko, Bajo i Ivo Filipovići, Sreten, Petar i Andro Jablani, Pero i Mrkan Pajanovići, Joko i Andrija Radišići, Đuro Kasom, Mijajlo Sjekloća, Nikola Popovi i drug Nikola Vučkovići, Nešo, Bogdan i Šunjo Vojvodići, Savo i Šuto Đukanovići, Đuro Baša, Savo i Nikola Lubardi, Savo Bošković, Savo Sablja, Ivan Filipović...

Postrojeni u dva reda bataljoni Ljubotinjski, Ceklinski, Martinićko-brajovićki i dva kučka bataljona okrenuli su svoje puške krnke cijevima nadolje. Dok su pronosili s bojišta mrtve. Više su žene i đeca nosili jer je bilo malo vojnika da su potpuno zdravi. Pokoja majka nosaše sinovljevu glavu u obje ruke. 

Neke nose sinove prvijence, a mnoge od njih jedince. Skamenili se svi od strahote prizora. Bije apa smrti sa svih strana. Nije svaka mučenica našla nekog svoga no je skubla lešinu na koju je gođ komad crnogorske robe prepoznala. Ža’ joj je bilo da ostane među Turke. A nekome će i truplo valjati. Poznaće oca, brata ili domaćina. Dostina se nijesu mogli ni poznati. Po krvavoj poljani činjelo se da leže Crnogorci i Turci zagrljeni. Ako su ih životi razdvajali, smrt ih je zauvijek spojila. Pred njom su svi jednaki. 

Svi oficiri i podoficiri isukali su sablje. Bilo je mnogo i ranjenih, ali su stojali koliko su mogli da drugove potonji put pozdrave. Vrhovi od sablji su s obje strane reda dodirivali jedan drugi. Raširili i barjake. Izdevetane i prošikane kuršumima. A ceklinski barjak došao ka’ maramica. Svega ga razdrale zrnobojine. Grobnom tišinom ukazivali su počast poginulima. Ispod krvavih sablji i handžara prolazili su još krvaviji mrci, na rukama svojih najmilijih. Za dugo će Kuči mjesto zemlje češće glave orati.

Nariče Stanuša, eto je kroz Lješkopolje, pa doziva poginule iz Martinića. S mrtvijem se razgovara, a tek je počela.

Oooo, diko tvrdih Martinićah, Bajo Novakov, Nikola Vulev, Radosav Jakovov, Jošo Bekov, Mato Pertov, Rao Ilin, Krsto Perišin, Joko Jakovov, Mićo Jokov, Vido Savov, Luka Perišin, Radoje Petrov, Ramo Šabanov, Ćirko Mušikin, Pavić Radivojev, pope Milutin Žarić, oficir Lazar Markov, Janko Puljanov, Živko Bešov, Pavle Tokov, Ramo Vasov, barjaktare Todor Stevanov, Simo i Nikola Spasojev, Petar Lakov, Ginjo Đurov, Joveta Milovanov, Petko Markov, Jošo Savov, Mato Milov, Milija Minjin, oficir Đurica Prelević, Jovica Savov, Tuco Popov, Stevan Agičin, Božina Mikonjin, Rade Zrnov, Radonja Markov, Ivan Bogdanov, Minja Nikolin, Marko Todorov, Ludo Đukin, Nikola Raičev....

Aooh, majci jadi, gornje Kuči Luka Perutin, Ilija Perov, Nenad Perov, Mitar Dragov, Milan Đurkov, Marko Jokov, Lazar Perišin, Novica Jovanov, Milun Radosavov, Rade Vulev, Pero Vulev, Đoko Tokov, Radovan Tomašev, Puniša Šutov, Bogdan Đurov, Mitar Đurov, Radoš Perovanov, Radonja Đurov, Ilija Jovanov...

Čuje je vojvoda Ilija, eto je blizu Fundine. S glavom u šake, sve se pita je li dosta? Dokle će? A Stanuša se nije umorila.

Neću braću razdvajati, kuuuku mene donje Kuči i junački potkomandire Novo Turov, Perko Stankov, barjaktare Miko Petroivć, Baco Nikolin, Miloš Lazarev, Luka Paunov, Savo Miletin, Radonja Mušov, Đuro Pušov, Stanko Stanojev, Pero Grujin, Mileta Stojanov, Perovan Petrov, Aleksa Milošev Radović, Savo Veljov Radonjić, Petar Jankov Orahovac, Veliša Ivanov i Vuko Ivanov Vujoševići, barjktare Savo Radovanov Popović, Nikola Jovanov, Mrgo Novov, Radoje Lukin, Nikola Tomov, Todor Đurov, Tomo Šujov, Veljo Miletin, Radosav Petrov, Mitar i Radoš Perovanovi, Novo Andrin, Nikola Petrov, barjaktare Mušika Tomašev, Mileta Spakov, Rsun Ilin, Nikola Veljov, Radonja i Risto Markov, Ilija Jokov, Perovan Mitrov, Rsde Nikolin, Radosav Đurov, Bogdan Spasojev, Vuko Lukin, Đuro Jokov, od Ivanovića kuće Radosav Markov, Stanko Ćirakov, Stanko Dragojev, Radoš Jankov, Radoš Toškov, od Lakovića Novica Radonjin, Milan Paunov, Milovan Jankov, Drago Lukin...

Malo i veliko pri Fundini je bilo i pređe boja. Niko doma ne ostade. Ceklinske žene nose svoje. Za njima s Meduna majke i đeca. Ljubotinjanke traže svoje. Prškaju Crnogorke po stratištu. Okreću mrtve kao da na pazar krtolu kupuju. Poneka sakuplja fete i komade, a one iskusnije ištu samo glavu. Navikle više pa po očima traže svoje. Po očima i oružju. Prišunjali se sa planine i kurjaci iako još nije mrklo bilo. 

Krila gavranova zaklonila tijela. Krvavim kljunovima razdiru prvo oči i džigericu. Sitane vrane mesa iju. Nema više fišeka da ih rasčeraju no se žene s ticama na pola raskubaju. A Stanuša u mrtve se metnula. Podbočena do svakoga stiže. Pamti mrtve kao knjiga slova. Crna žena s crnom slutnjom. Tuđe muke sa sobom nosi. 

Prigrablje svačiju žalost, a neku joj i priture da im je lakše. Ugrabi i pokojega gavrana od mesa razdvojiti. Ne propada joj glas niti drhti grlo. Ragrće strvine i s njima razgovara. Dađavoljega ne zaobilazi. Ne čuje se niko nako nje. Niti smiju od vojvode, a ni od strahote. Ona i kori i dvori, i žali i hvali. Tužbom vukove ustavlja. Nakostriješili dlake i raširili čeljusti. Ne posustaje oće svakog da pomene.  

Pjeva pjesmu od užasa evo biće i tri sata. Ređa imena, činove i jedinice, ordene i megdane. Zna im očeve i đedove. Tužbalica ne piše riječi nego ih u momentu sriče. Pravi žive pjesme o mrtvima. Tugu u riječi pretače. Čuva smrt od zaborava. Tješe tugu, tako što je raspiruju. Razdvajaju slavu od omraze, kletvu od istine. Naricanjem među zida od junaka i nemrčipuške. A Stanuša svako malo Crnu Goru doziva. U temeljima su joj vijekovi. U zidovima mlade kosti. Suvomeđa najboljih. Najteža za one koji su je u srcu nosili. Grobnica svoje sopstvenosti s usudom da nestaje i vaskrsava. Mramor slobode. Ideja satkana od najdičnijih. Barjak koji šaka takvih kroz vrijeme pronosi, krvari i zrnobojinama buši, ali i leprša. Nikad ne znaš kad će da padne, a kad da se visoko zavijori. 

Uhvatila crnogorska vojska živoga vuka, golijem rukama, pa ga naredili da ga na dar Mahumd paši šilju. Da ubuduće umjedne razaznati kurjake od vukova. Jedino Stanuša još nariče. Sva Fundina odliježe od imena palih Bratonožića.

Kuku vojsci bez oficira Labo Vešković i Gavro Dedić i Tošo Pulev Lazović, barjaktare Pauno Sekulović, Nikola Tomov, Radonja Nikov, Mijailo Ćetkov, Savić Milošev, Radoš Jokov, Veliša Vukov, Milun Lakin, Jovan Novakov, Drago Petrov, Paun Neškov, Đoko Savov, Vukić Radovanov, Beša Tomičin, Bogdan Krstov, Novak Punišin, Janko Makov, Veljo Paćov, Savić Lakićev, Vuleta Đurov, Božina Stevanov, Radoje Krnjov, Rašo Lakićev, Stanko i Damjna Lakov, Đoko Ristov, Kremo Nikolin...

Vojvoda Ilija nije od jada dozvolio da mu vojska broji pale. Sačekao je s izvještajem za glavni štab južne vojske. Na Ranome brdu nad mrtvima bdije. Puštio je Stanušu da ih ona tužeći sve prebroji. Računao je lakše će mu nekako panuti uz njene riječi. Ma se grdno prevari. U ruci malo tamjana meči, a metnuo crveni epitrahilj. Nije ga oblačio bez jednom kad ga je Petar II rukopoložio za sveštenika. Isti dan u škrinju ga je ostavio i sablju pripasao.

„Koliko ih je, Stanuša?“, upita vojvoda nakon što je skoro četiri sata tužjela. Upola duže vremena nego što im je trebalo da poginu. 

„Auh“, starica se uhvati za srce i prekrsti. „Vaistinu, vojvodo, TRI STOTINE“.

(Objavljeno u knjizi "Đačka četa" u izdanju Fokalizatora, 2024)