Pre nekoliko nedelja, 27. aprila, bilo je tačno 34 godine od osnivanja – najgore Jugoslavije. Bila je to „krnja“ i „treća“, te ratoborna, kriminalna i vaskoliko nakaradna tvorevina Slobodana Miloševića i njegovih – tzv. Savezna Republika Jugoslavija (SRJ). I to državče, a ne SFR Jugoslavija, je nasleđe od kojeg se i dan-danas teško oporavljamo.

I čije narative, ideologije ili svetonazore, baš kao i političke prakse, izdašno prepisujemo i (po)vraćamo. SRJ je trajala tek malo više od deset godina (1992-2003), ali je za to kratko vreme postojanja uspela da pokrene čak tri rata (1992-1995, 1998-1999), proizvede jednu od najvećih hiperinflacija u poznatoj istoriji (1992-1994), te postane prva država u istoriji čiji je aktuelni predsednik optužen za ratne zločine (1999).

Bila je i prva država u istoriji bombardovana od strane NATO. U najvećem delu svog postojanja, nalazila se pod strogim međunarodnim sankcijama ili embargom, izopštena od Evrope i sveta. Bila je prepoznata kao nova država (Rezolucija 777 Saveta bezbednosti UN), što su njene vlasti odbijale – videvši sebe kao državu-naslednicu SFRJ. Iz tih razloga, sve do novembra 2000, SRJ nije bila čak ni članica Ujedinjenih nacija.

Menjajući dotadašnju ideologiju samoupravnog socijalizma ideologijom militantnog etnonacionalizma, uz stvarni vojno-politički poduhvat stvaranja „Velike Srbije“ i prateće programe etničkog čišćenja i pljačkaškog bogaćenja pripadnika režima, bio je to izvanredan podvig samouništenja jedne države-nacije. Rezultate tog epski destruktivnog podviga osećamo i danas.

Pa ipak, prema nedavnom istraživanju NSPM, 35,9 odsto ispitanika smatra da je Slobodan Milošević bio „više pozitivna nego negativna ličnost“ (za 39,7 odsto je „više negativna“; ostali su famozno neopredeljeni). A one koji su 5. oktobra 2000. svrgnuli Miloševićev režim najgore Jugoslavije, u kojem je i sam bio saučestvovao, Aleksandar Vučić je nedavno nazvao „najgorim šljamom“. Ništa neobično.

Sećanja su varljiva, a naknadni narativi podložni propagandi i manipulacijama. Dok je značajni element vlasti DOS bila revizija istorije Drugog svetskog rata i druge (SFR) Jugoslavije, vlast SNS pre svega nastoji da revidira istoriju – treće (SR) Jugoslavije. I onda, šta govore činjenice? Kakva je zaista bila ta država? Odvratna i odurna, evo i zašto.

Krenimo redom, za mlade (studente), zaboravne, i sve koji se tako osećaju. Nakon što su Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Bosna i Hercegovina proglasile nezavisnost, ono što je ostalo od SFR Jugoslavije se 27. aprila 1992. godine rekonstituisalo u Saveznu Republiku Jugoslaviju. Bila je to krnja državica sa desetak miliona stanovnika koja je obuhvatala Srbiju i Crnu Goru. Zastava SRJ bila je (post)jugoslovenska trobojka bez socijalističke petokrake, a himna je ostala „Hej Sloveni“.

Njen prvi predsednik bio je njen svojevrsni ideolog, nacionalista Dobrica Ćosić, ali je najveća moć bila u rukama Slobodana Miloševića. Na talasu srpskog nacionalizma, on je već 1987. godine preuzeo kontrolu nad partijskim aparatom Srbije (Osma sednica CK SK Srbije), a zatim i vlast i/ili kontrolu nad partijskim i administrativnim rukovodstvima Vojvodine, Crne Gore i Kosova („antibirokratska revolucija“) zamenivši ih svojim lojalistima. Sada je imao novu pozornicu za svoju vrstu politike, a ta predstava će oko 140.000 ljudi koštati golog života.

Prvi oružani sukobi na prostoru SFR Jugoslavije počeli su po proglašenju nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 1991. godine. Nekoliko nedelja pre proglašenja SRJ počinje sukob i u Bosni i Hercegovini. Zbog učešća u ovim ratovima, Savet bezbednosti UN već 30. maja 1992. uvodi sankcije SR Jugoslaviji. Zabranjena je svaka trgovina i razmena robe, a predstavnici zemlje nisu mogli da učestvuju ni na svetskim sportskim takmičenjima i kulturnim manifestacijama.

Naime, vojna strategija SRJ se možda i mogla formalno poricati, ali je ona bila suštinski direktna i nedvosmislena. Beograd je naoružavao, finansirao, popunjavao i faktički komandovao vojskama Republike Srpske i Republike Srpske Krajine – uz paralelnu tvrdnju da SR Jugoslavija nije strana u ratu. Međutim, komotno je ratovala i mobilisala svoje stanovništvo. I Međunarodni sud pravde je u presudi od 26. februara 2007. utvrdio da je SRJ prekršila Konvenciju o genocidu. Bilo je to jer nije sprečila (niti kaznila odgovorne za) genocid u Srebrenici, kada je za pet dana streljano oko 8.000 muškaraca i dečaka u najgorem masovnom zločinu na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata. I pre toga, (para)vojne snage pod kontrolom Beograda su razorile Vukovar i granatirale Dubrovnik, između ostalog.

Režim SRJ bio je odgovoran i za smrt oko 8.000 i proterivanje preko 850.000 civila kosovskih Albanaca u sistematskoj kampanji paljenja sela i masovnog progona, zbog čega je NATO i započeo bombardovanje ove zle i naopake države. U Batajnici nadomak Beograda nalazi se i masovna grobnica sa preko 700 tela kosovskih Albanaca, prebačenih tamo da bi se prikrili tragovi zločina. Naprosto, Savezna Republika Jugoslavija je u mnogome bila zločinačka tvorevina.

Paralelno sa tim, SRJ se suočava sa ekonomskom krizom i hiperinflacijom – drugom najvećom u zabeleženoj ljudskoj istoriji. Zbog sumanutog štampanja novca, do januara 1994. mesečna inflacija dostigla je 313 miliona procenata. U vrhuncu krize, cene su se udvostručavale svakih 34 sata, a Narodna banka je izdala i novčanicu od 500 milijardi dinara. Industrijska proizvodnja srušila se na svega 37 odsto nivoa iz 1989. godine. Nezaposlenost je službeno prelazila više od 40 odsto, a prosečna plata je iznosila oko pet današnjih evra. Rafovi su prazni, pojavljuje se paralelna ekonomija šverca, krijumčarenja i reketa, dok su građani stajali u redovima za hleb, mleko i lož-ulje. Pojavljuje se i tanak sloj bogatih ratnih profitera i režimskih lojalista, u sveopštoj kriminalizaciji države i društva.

Istovremeno, opozicija i nezavisni novinari u SRJ bili su pod stalnim rizikom od hapšenja i smrti. Dominiraju ratnohuškačko novinarstvo i partijska propaganda, a retki slobodni mediji se zatvaraju drakonskim kaznama ili golom silom. Na opozicionog lidera Vuka Draškovića organizovana su čak dva atentata od strane režima, studenti (Otpora) se prebijaju, a Slavko Ćuruvija i Ivan Stambolić su ubijeni. Duga ruka režima SRJ i njegovih bezbednosnih i paravojnih službi ubila je i Zorana Đinđića.

Nakon 3.936 dana jezivog i krvavog postojanja, 4. februara 2003, proglašena je (labava) zajednica Srbije i Crne Gore, i Savezna Republika Jugoslavija najzad odlazi na deponiju istorije. NJen vođa i kreator, „balkanski kasapin“ Slobodan Milošević, preminuo je u pritvorskoj ćeliji u martu 2006, pre donošenja presude u suđenju mu za genocid i druge ratne zločine. Među posledicama njegove (ratne) politike bio je i masovni i zločinački egzodus Srba iz Hrvatske, kao i nezavisnost ili secesija Kosova od Srbije. Sve ovo je gotovo nadrealni i transistorijski poduhvat, samo da se nije odistinski dogodio nama. Nisu to bile „devedesete“ kao nekakva kalendarska nevolja, već – država.

Dakle, za samo osam (od jedanaest) godina postojanja, SRJ je uništila sopstvenu privredu, učestvovala u tri rata, proizvela dokumentovani genocid i ratne zločine, i ubijala novinare i političke protivnike. Prognana je iz UN, MMF, Svetske banke i Saveta Evrope. Stotine hiljada (mahom najobrazovanijih) ljudi je napuštaju, i tada su na vrh isplivali ljudski talog, podzemlje i šljam. Penzije su kasnile mesecima, a plate bile bezvredne. Restrikcije struje bile su svakodnevne, a devize, gorivo i cigarete se kupovale na ulici. Zakoni o informisanju i univerzitetu bili su odraz najtvrđe represije.

Politika, etika i estetika zločina i kriminala sveprisutni. Bila je to vaistinu najgora Jugoslavija po svim objektivnim i merljivim kriterijumima – i svakako među najgorim državama na svetu u novijoj istoriji. Za suočavanje sa ovakvim nasleđem ili zaostavštinom bile su i biće potrebne generacije. Masovne grobnice Savezne Republike Jugoslavije još se iskopavaju.