Radi se, naravno, o prinudnoj prodaji ruskog udela u Naftnoj industriji koja je uslovljena sankcijama američkog OFAC. Iako se ništa ne pita, kao manjinski vlasnik, od sankcija zbog neuspeha te operacije najviše će stradati Srbija.

U armosferi strepnje i nervoze zbog nezavršenog posla na relaciji Gasprom-MOL do 22.maja i pogoršanja opcija nakon promene vlasti u Mađarskoj, Beograd se sudario sa još jednim "teškim" datumom, traumatičnijim nego što se to javno pokazivalo od 2006.

Naime, 21.maja je Crna Gora obeležila dve decenije nezavisnosti, što je tokom cele prethodne sedmice u srbijanskim medijima naišlo na masovni odijum, nezabeležen i kada je je referendum o nezavisnosti tek okončan.

Medijska histerija zbog crnogorske nezavisnosti

Baš kao devedesetih, najgledanije televizije su bile preplavljenje specijalnim programima o bratskoj izdaji, pune omalovažavanja i poruge prema "mlađem bratu" koji je napustio porodičnu i napravio svoju firmu.

Posebno je bio aktivan famozni "NVO" Centar za društvenu stabilnost, kao svojevrsno ministarstvo propagande Ćacilenda, u čijoj produkciji je emitovan toksični video pamflet "Referendum - priča o izmišljenoj slobodi". Dokumentarac je medijski trebao da zagorča "đetićima" jubilej ne samo putem piratske televizije autora, Dokumentarne TV, već i niza nacionalnih frekvencija kao što su Prva, B92, Informer...

Ove iznenađujuće burne reakcije verovatno su posledica spoznaje da ni rušenje Mila Đukanovića 2020. nije donelo očekivane promene niti izmene strateških odluka i opredeljenja crnogorske države čime je propalala još jedna, možda poslednja velika šansa, da se Podgorica zauzda.

Beograd se nadao da će se u proteklih šest godina "bludni sin" vratiti pod skute na Andrićevom vencu ili bar ukinuti priznanje Kosova i napustiti NATO. Ništa se od toga nije dogodilo, još su dodate i sankcije Rusima zbog Ukrajine, tako da su stubovi politike koju je Milo Đukanović postavio ostali netaknuti.

Čašu su prepunila već sasvim izvesna očekivanja da će Crna Gora 2028. postati punopravna članica Evropske Unije, čime će istorijski debakl Srbije, bar u dioptriji vlasti u Beogradu, biti očigledniji i bolniji nego ikad.

Strah od evropske Crne Gore

To će istovremeno značiti i težak udarac koncepciji "Srpskog sveta", te se može očekivati internzivnije potkopavanje i kompromitovanje pozicije crnogorske države u vremenu pred nama.

Pre nepune dve godine već smo svedočili jednom pokušaju Beograda da "polomi noge" Podgorici na evropskom putu, kada je preko svojih proksija u Vladi i Skupštini Crne Gore uspeo da nametne izglasavanje Rezolucije o Jasenovcu.

Naravno da nema ničega spornog u osudi ustaškog genocida, ali ostaje misterija zašto je srbijanski parlament, kao nametilac radnje podgoričkom, još 2021. odbio da izglasa istu takvu Deklaraciju ?! Da se podsetimo, poslanici vladajuće Vučićeve koalicije uskratili su tada podršku jasenovačkoj deklaraciji da bi naknadno ovaj šokantni čin ignorancije zločina opravdavali nekakvim "dubljim razlozima", pritom ne objašnjavajuči bilo šta?!

Problemi na relaciji Podgorica-Zagreb koje je doneo sporni dokument donekle su usporili, ali svakako nisu zaustavili Crnu Goru na evropskom putu.

Pucanje saveza unutar "Srpskog sveta"

Obeležavanje jubileja nezavisnosti dovelo je i do konačnog političkog razilaženja Mandića i Kneževića, dva najznačajnija Vučićeva proksija u crnogorskoj politici. Izgleda da je predsednik parlamenta Mandić konačno prihvatio realnost, za razliku od dojučerašnjeg saborca i njegovih tutora u Beogradu.

On je, slično Dodiku, počeo da zauzima poziciju koja u perspektivi omogućuje udobniju izlaznu varijantu kada politika "Srpskog sveta" bude zatvorila (drugi) krug i udarila u zid, baš kao devedesetih.

Kao što nema iskrenog pijeteta za jasenovačke žrtve, koje im služe samo za širenje populističke magluštine i dnevno-političko prepucavanje sa komšijama, tako im je do interesa srpskog naroda u Crnoj Gori stalo baš kao i do interesa Srba na Kosovu ili nekada u Hrvatskoj. Svi su oni bili i ostali moneta za potkusurivanje u očuvanju gole vlasti i ostvarenju velikodržavnih interesa o čemu se u javnosti ne govori u eksplicitnoj formi.

Naime, ovde se radi se o strateškoj ambiciji da se povrati "srpsko more", zapreti kontrolom ulaska u Jadran i podigne ozbiljno poljuljani rejting u očima Rusa, čije su namere da izađu na toplo more u Mediteranu Crnogorci u konačnici ignorisali. Vučić nam se proteklih dana požalio kako su Crnogorci odbili da mu prodaju Luku Bar, što samo potvrđuje gore opisanu nameru Beograda.

Zašto je Crna Gora otišla svojim putem

S druge strane, srbijanska vlast mnogo više nego građani Srbije odbija da, širom otvorenih očiju, racionalizuje, razume i prihvati motive Crne Gore da pre dvadeset godina napusti državnu zajednicu. Možda ću u zaboravnosti pogrešiti, ali ja ne pamtim da je u javnom prostoru obe države ikada apsolviran jasan i praktičan razlog koji je doveo do razilaženja.

Još u državnoj zajednici obe članice su ultimativno isticale kao strateško opredeljenje članstvo u Evropskoj Uniji. Za razliku od Srbije Crna Gora je sebi priznala da sa problemom Kosova u prtljagu od Evrope nema ništa.

Vodeći računa o svom državnom interesu, a držeći se one narodne "ako smo mi braća, kese nam nisu sestre", doneli su odluku i izabrali put kojim je nemoguće bilo ići bez obnove državnoog subjektiviteta. I to je sve, ili je bar to ono najvažnije.

Dve države, dva potpuno različita ishoda

Iako srpski političari i politički analitičari po sto puta dnevno u medijima papagijski ponavljaju kako u ostvarivanju državnih strateških ciljeva nema ljubavi već samo interesa, izgleda da više pokušavaju da ubede sami sebe nego što u to iskreno veruju.

Kada napravimo rezime i nakon dvadeset godina sagledamo čime je rezultiralo razdvajanje suvereniteta naših aktera lako ćemo zaključiti koliko je izbor Crne Gore bio duboko ispravan i racionalan, iz ugla njenog državnog interesa i budućnosti svojih građana.

Direktnom usporedbom aktuelne pozicije Crne Gore pred kojom su finalni procesi zatvaranja poglavlja - a EU je upravo formirala komisiju za pisanje pristupnog dokumenta - sa pozicijom Srbije koja je ravno 51 mesec, od početka ruske agresije i neuvođenje sankcija, ostala zaglibljena i svetlosnim godinama daleko od Brisela, svedočimo da među braćom ima i onih koji znaju kuda svet ide.

Pored toga, naučili smo da mimo podrazumevane bratske ljubavi postoji i ono drugo - bratska zavist.